Završetak rata nije za Rajsa značio i kraj njegove misije u Srbiji i na Solunskom frontu. Želeo je da bude svedok i učesnik izgradnje novog života u razorenoj Srbiji. Angažovao se u Ministarstvu inostranih poslova, Odseku za dokumentaciju ratnih zločina, i Ministarstvu unutrašnjih dela, gde je osnovao dvogodišnju policijsku školu. Ubrzo je prestao da čini usluge beogradskoj policiji, jer kao stranac nije mogao da bude na njenom čelu. Njegov entuzijazam nije mogao da se uklopi u birokratsku administraciju, i prihvatio je posao veštaka za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu.

Posle gotovo decenije i po u Srbiji sastavlja politički testament pod naslovom "Čujte, Srbi!" Ovoj svojevrsni apel i vapaj razočaranog Rajsa, napisan tačno pre sedam decenija – 1. juna 1928. godine – na njegov zahtev mogao je da bude objavljen tek posle njegove smrti. Zahvaljujući istorijskom muzeju Srbije i Dečjim novinama, ovaj spis je sada dostupan i široj čitalačkoj publici. Iako pisan tako davno, u pojedinim segmentima čini se da je sastavljen nedavno. Nabrajajući srpske vrline, a posebno mane, vidi se koliko je Rajs poznavao i voleo Srbe.

Insert iz knjige
Čujte Srbi
[1. juna 1928.]

Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.

Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao "čuvajte se" i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane.

Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo.

Ipak, uprkos svim tim nevoljama, veoma je malo vaših voljenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom.

Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem, jer sam gledao vaše vojnike, a oni su bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama Velikog oslobodilačkog rata.

Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas.

Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći u narodnu tradiciju. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš "bog" nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja.
Vaš narod je gostoljubiv.

Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video.
Pogledajmo sada mane vašeg naroda.

Niste veliki radnici. često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da učinite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! Treba, ipak, reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najteži rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je toliko plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život.
Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost.

Postali ste strašno nezahvalni. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kada valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.

Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuje sebi isplaćivanje "penzija" koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.

Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.

Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. "Inteligencija" vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome, do ministra. "Inteligencija" Srbije skoro ništa nije učinila za svoju zemlju i jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno.

Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili "prostaci", dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo.

Kao i sva nemoralna bića, i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima.

Umesto da deluje pozitivno vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena.
Vaš narod je veliki ljubitelj političkih ili bolje rečeno, stranačkih vođa.

Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše sklonosti za stranačku politiku, pa sada imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta govorim – oni zgrću bogatstvo.
Tako su vam političari iskvarili zemlju.

Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je "štićenik" političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu.

Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. Često nisu ni sposobni da obavljaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju.

Posebno dobro poznajem vašu policiju jer sam, na svoju nesreću, neko vreme sarađivao sa njom. U policiju su vam političari postavili ljude kažnjivane zbog krađe i drugih zlodela. Vaši policajci su, posebno u Južnoj Srbiji, krali od naroda i otimali novac. Prijavio sam to vašim vlastima, ali ti policajci-zločinci, koji su istovremeno bili i strančari, nisu bili kažnjeni, a mene su toliko izvređali da sam bio prinuđen da podnesem ostavku.

Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno.

Opasan vetar vam zahvata omladinu i gasi onaj pročišćavajući rodoljubivi plamen. Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje.

Zaludno je slepom dugu pokazivati, gluvom na uvo šaputati a ludog mudrosti učiti.
О СРБИМА

Бекство са села у град

На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у граду, чак и у израженијој мери. Пре свега, зашто вам са села све више празне, а сеоска омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту потражила запослење? Сигурно не,зато што их ваше село, које је, осим ретких изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити. Не, она долази у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду „чиновници” јер мисле, и у великој већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице непрестано брбљају, поправљају шминку, а једва да се потруде, и то веома нељубазно, да удовоље народу којем би морале бити на располагању.

Политички кадар - безвредан

Та љубомора касте зване „интелигенција” српског народа не исказује се само према странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво” тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу. Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар кукаван.
И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенцију”, како се она неоправдано назива.

Љубомора интелигенције

Љубомора је и узрок једне друге мане: недостатка мере, претеривања. Та мана се исказује у укусима, не у раду. Истина је да се са радом у Србији не претерује! Желите да се изједначите са другима, чак да их надмашите, а претерујете подржавајући их. Погледајте своје жене на улицама. Нису то више људска лица, то су вештачке, жестоко обојене маске. Лондонски и париски кројачи лансирају моду широких панталона. Да их не би прогласили „ситним провинцијалцима”, ваши младићи се одмах унакарађују правим смешним сукњама. Ваша интелигенција ропски прати сва застрањивања и све глупости такозваног савременог живота, и у томе још претерује, било то у моди, сликарству, вајарству, спорту итд. Ти људи не увиђају да просто постају смешни у настојању да достигну и престигну друге како би задовољили своју завист. Потпуно губе из вида да ће одећа скројена за А. веома лоше стајати Б., и обрнуто.
Љубомора ваше „интелигенције” се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај. Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај вештачки сјај брзо тамни и пошто га не одржава права снага, која долази изнутра. Површност се показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На пример: видели сте у иностранству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховом стопом. Подижете зграде где камен замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што чини швајцарски, француски или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје једноставно бедна. Или, опет: да не би изгледали инфериорнији од цивилизованих нација, ваши „интелектуалци” купују за велике паре некакву научну опрему. Они се неће знати њоме служити или ће је препустити рђању услед неодржавања. Ваше Министарство унутрашњих дела има „Техничку службу”, коју сам ја својевремено основао са намером да је мало-помало оспособим да вам буде од велике користи. Пошто више нисам могао да подносим свакојака злостављања, натерали су ме службеници и руководиоци тог министарства, да напустим то место; заменио ме је интелигентан човек који је од образовања имао два или три разреда гимназије и подофицирску школу. Он је потрошио много новца да би купио у Паризу и у другим местима одличне инструменте и уређаје, а не зна њима да се служи нити зна чему служе. Ставио их је у застакљене ормаре и од њих направио изложбу некоришћених уређаја. То га не спречава да трчи на све конгресе и да тамо приповеда како у служби којом је задужен да руководи, а не руководи пошто је за то неспособан, има толико најпознатијих апарата. Није то спречило ни ваше Министарство унутрашњих дела да тој служби, иако му је савршено позната неспособност њеног шефа, годишње додељује значајан кредит за такве детињарије. Због тога их треба окривити.

Површност

Површно је и научно и универзитетско образовање већине ваших правника који долазе са овдашњег универзитета. Зар ви заиста мислите да напамет научена скраћена умножена предавања, без похађања наставе (у унутрашњости су или обављају неки посао) могу да замене живу реч доброг професора? Зар вредност универзитетске наставе није баш у томе што професор, наравно прави професор, преноси свој начин размишљања, свој начин разматрања проблема на ученика? Конкретне чињенице које професор излаже могу да се нађу у хиљадама књига, али начин на који их он обрађује и објашњава јесте јединствен и не може се заменити књигама. Када студент положи испит, он практично ништа не зна. Њега ће изградити сама пракса, и то под условом да га је професор научио на који начин да сагледава ствари. Ако он то не зна зато што није искористио утицај свога универзитетског професора, он не вреди више од било ког човека који је напамет научио параграфе из књига. Кад ступи у администрацију, он може постати само лош чиновник.<br Та површност вас наводи и да прецењујете дипломе, бар своје, јер често из зависти нећете да признате стране дипломе. Уосталом, шта доказује универзитетска диплома? Као што сам већ рекао, ништа друго него да њен власник може покушати, ако је интелигентан и вредан, да кроз праксу постане неко и нешто у својој струци. И зато, као што сам такође већ рекао, потребно је да непосредно прима поуку неког доброг професора. Дипломе стечене испитима положеним тако што су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене већина, диплома стечених на Правном факултету вашег Београдског универзитета такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да ли кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно вам је да он има диплому и... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније говорити. Ви, дакле, на положаје високих полицијских чиновника желите да примите само кандидате који имају диплому правника, често безвредну универзитетску диплому. Зашто ту диплому? Она у полицији није баш неопходна јер се оних неколико параграфа које треба знати лако учи кроз свакодневно вршење дужности. А оно што се не учи на правним факултетима и што је полицајцу преко потребно јесте: техничко познавање заната, интелигенција, марљивост, љубав према послу, морална храброст, интуиција, посебна проницљивост, храброст и поштење. Човек који све то има постаће одличан полицајац и ако нема (право) универзитетско образовање. За полицијску службу универзитетско образовање никако није довољно, осим ако није правно. Та служба, и то до највиших положаја, треба да буде доступна сваком паметном, вредном и часном човеку који има онај неопходни дар. Вашим људима из полиције са дипломом углавном недостају таленат, марљивост и, што је најгоре, често и поштење.

Подмитљивост

Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. Ителигенција” вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео сам да нема разлике између министра на „ов”, „ев” и неког на „ић”. Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери...
Морални пад интелегенције

Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире. Још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови „интелигенције”, још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других. Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има и много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати. Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би и рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много, премного универзитетлија, „интелектуалаца” - често резервних официра - било је у рововима у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима. Зар Гролови, Лазари Марковићи, Белићи, Радоњићи, Боже Марковићи итд. нису схватили да губе морални углед код сваког човека поштена срца коме је познато да њихови вршњаци истих година, док они лагодно живе у Швајцарској, Француској, Енглеској, херојски умиру бранећи отаџбину на бојном пољу, на негостољубивим планинама Македоније и Албаније? Да би се оправдали, говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило оно што рат буде уништио, па да ради тога добро чувају свој живот у скровишту. Рђав изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у том народу када опасност прође. Прави народ добро осећа да онај који ништа није дао за отаџбину нема никаква права на њу.